Постоје фудбалери чије се каријере мере утакмицама, головима и трофејима. А постоје и они други, ретки, чије се име изговара са посебним поштовањем, као део породичног предања, кафанске приче, стадионског сећања и историје једног краја. Један од таквих био је Ђорђе Павлић – Чоклин, велика легенда југословенског, војвођанског и сремског фудбала.
Рођен је 28. августа 1938. године у Дреновцу код Шапца, као син сеоског млинара. Из тог скромног, народног корена понео је оно што га је пратило кроз читав живот — снагу, једноставност, инат и радост живљења. Животни и фудбалски пут га је врло рано довео у Срем. Као дете се доселио у Хртковце, потом у Руму, где је у дресу Словена начинио прве велике кораке и заувек остао упамћен као један од оних играча о којима се говорило са осмехом и поносом. Румљани су га најрадије памтили по надимку Чоклин, али и по ономе што је радио на терену – брзином, срцем, снагом и головима.
Био је центарфор старог кова, али са особинама модерног фудбалера. Хитар, борбен, сналажљив, пожртвован и невероватно ефикасан. Иако висок само 170 центиметара, изванредно је играо главом, шутирао обема ногама и увек био тамо где је најопасније по противнички гол. Није случајно што га је Јован Субашић назвао „кључаром противничких брава”. Он је те браве откључавао лакоћом рођеног голгетера.
У румском Словену је једне сезоне постигао чак 46 голова и тиме скренуо пажњу великих клубова. Пут га је затим водио у новосадску Војводину, клуб у којем ће постати део бесмртне генерације. Прволигашки деби у црвено-белом дресу уписао је 25. септембра 1960. године против Ријеке у Новом Саду. Пред 10.000 гледалаца Војводина је славила са 5:0, а Павлић је постигао пети гол у 88. минуту. Био је то почетак једне велике приче.
За Војводину је, према различитим евиденцијама, одиграо стотине утакмица и постигао огроман број голова. У прволигашкој статистици уписано је 110 наступа и 48 погодака, док се у клупским сећањима посебно истиче податак да је већ на првих 300 утакмица за Војводину постигао 301 гол. То није само бројка. То је доказ класе, инстинкта и фудбалске глади коју имају само највећи.
Врхунац у дресу Војводине стигао је 1966. године, када је новосадски клуб освојио прву титулу првака Југославије. У генерацији која је златним словима уписана у историју клуба, уз имена као што су Пантелић, Радовић, Вучинић, Нештицки, Николић, Брзић, Секереш, Такач, Савић, Тривић, Пушибрк, Радосав и Алексић, стајало је и име Ђорђа Павлића. Та титула није била само спортски успех. Била је симбол једног времена, једног града, једне екипе и једног фудбала који се играо срцем.
Павлић је носио и дрес репрезентације Југославије. За национални тим наступио је два пута, од 1963. до 1964. године. Дебитовао је 31. марта 1963. против Белгије, а други наступ уписао је 28. октобра 1964. против Израела. Био је и члан олимпијске репрезентације Југославије на Олимпијским играма у Токију 1964. године, што остаје једно од највећих признања у каријери сваког спортисте.
После шампионске 1966. године, са 28 година, отиснуо се у Немачку, у МСВ Дуизбург. Тамо је започео ново поглавље, необично и велико. Иако је у Југославији био голгетер и центарфор, у Бундеслиги је временом прекомандован у одбрану. И уместо да то буде крај његове нападачке славе, постало је још једно сведочанство његове фудбалске величине. Човек који је годинама откључавао противничке одбране, постао је онај који закључава свој шеснаестерац.
У Дуизбургу је, заједно са капитеном Хартмутом Хајдеманом, створио бедем пред којим су се мучили и највећи асови тог времена – Герд Милер, Гинтер Нецер, Ули Хенес, Волфганг Оверат, Уве Зелер. Немачка публика га је упознала као Жоржија. Постао је незаменљив првотимац, љубимац навијача и један од најбољих странаца Рурске области. За шест сезона у Дуизбургу одиграо је 173 првенствене утакмице и постигао 21 гол, а колико је био спреман и поуздан најбоље говори податак да је пропустио само седам првенствених мечева.
У првој сезони у Немачкој, док је још играо као центарфор, постигао је 11 голова. Касније је као дефанзивац постао страх и трепет за противничке нападаче. Говорио је да Герд Милер можда 78 минута не пипне лопту, али да му је довољан један тренутак да постигне гол. Управо у таквим реченицама видела се његова величина – поштовао је противнике, али их се није плашио.
После Дуизбурга, од 1972. до 1974. године, играо је за Шварц-Вајс Есен, где је уписао 19 наступа и постигао три гола. Али где год да је играо, у њему су остали Срем, Рума, Нови Сад, Војводина, кафана, песма и живот. Није био само фудбалер. Био је човек свог времена, боем, кавалер, особа која је волела људе и коју су људи волели.
Приче о његовим дружењима са Добривојем Тривићем, о ноћима под Петроварадинском тврђавом, о шприцерима, песми и фудбалу, препричавале су се деценијама. Али оно што је најважније – после тих ноћи, Павлић је излазио на терен и давао голове. Играо је као да живот и фудбал нису две различите ствари, већ једна иста страст.
Говорио је: „Живот сам волео, а био сам срећан да и мене воле. Да није било тако – не бих то био ја.” У тој реченици стало је много тога. И његов карактер, и његова ширина, и његова судбина.
После повратка из Немачке, тренирао је ниже клубове из околине Новог Сада, а касније је радио на СПЕНС-у. Као пензионер није пропуштао утакмице Војводине. Живео је близу стадиона, поред Лиманске пијаце, где су га комшије волеле и поштовале. За многе је остао исти онај Чоклин – једноставан, духовит, срдачан, велики без потребе да се прави великим.
Ђорђе Павлић преминуо је 9. маја 2015. године у Новом Саду. Отишао је тихо, али је иза себе оставио громогласно сећање. Оставио је голове, титулу, репрезентативни дрес, немачке стадионе, румске успомене, новосадске приче и оно најважније – љубав људи који су га гледали, слушали и памтили.
За Војводину је био шампион. За Дуизбург Жоржи. За Руму Чоклин. За Срем – легенда.
А за фудбал, један од оних људи због којих се ова игра не заборавља.
Извори: Спортски савез општине Рума, Форум навијача ФК Војводина и „Дневник”.
