Изменама Дисциплинског правилника Фудбалског савеза Србије уведен је институт спортског следбеника, са циљем да се спречи да клубови променом назива, правне форме или оснивањем новог правног лица задрже спортска права и традицију, а избегну раније преузете обавезе.
У спорту се континуитет не може признавати само онда када доноси привилегије. Није могуће наследити име, боје, навијаче, историју и место у такмичењу, а истовремено занемарити дуговања и све оно што је остало иза претходног клуба.
Управо због тога нове одредбе представљају покушај да се направи јаснија разлика између стварне промене начина пословања и административног бежања од одговорности.
Играчи, тренери, запослени и повериоци део су историје клуба коју промена имена или регистрационог броја не може једноставно да избрише.
Увођење спортског следбеника није усмерено против клубова, нити значи да ће сваки новоосновани клуб аутоматски бити проглашен одговорним за обавезе претходника. Суштина је да се спортска права и спортске обавезе више не посматрају као потпуно одвојене ствари.
Годинама се у српском фудбалу поставља питање шта се дешава када клуб промени правну форму, оснује ново правно лице или свом имену дода број, док стадион, боје дресова, навијачи и целокупна спортска прича остану исти.
Где се у таквим случајевима завршава формални, а где почиње стварни континуитет?
Још важније је питање шта се дешава са људима који су своје обавезе према клубу испунили – играчима који су носили његов дрес, тренерима који су стварали резултате, запосленима који су чекали зараде и повериоцима који нису успели да наплате своја потраживања.
Фудбалски савез Србије покушао је да одговори на ова питања тако што ће омогућити да се сваки случај посматра као целина. Неће се узимати у обзир само подаци наведени у регистрима, већ и оно што се у стварности дешава на терену и око клуба.
Клуб, ипак, није само матични број, нити нова табла постављена на улазу у стадион. Клуб чине његова историја, људи, навијачи, резултати, трофеји, боје и традиција стварана током година и деценија.
Када неко преузме спортске симболе, идентитет и традицију претходног клуба, природно је да се, уколико за то постоје услови, постави и питање преузимања одговорности.
У супротном би спортски континуитет постао ствар слободног избора. Нови клуб могао би да задржи све што му доноси корист, док би дуговања и остале обавезе остале иза угашеног правног лица. Такав принцип не може бити основ здравог и праведног спортског система.
У српском фудбалу било је много примера промене имена и правних форми, као и додавања година или других ознака уз назив клуба. У појединим случајевима такви потези били су неопходни како би клуб наставио да постоји, док су у другим представљали покушај да се направи потпуно нови почетак.
Међутим, сваки нови почетак мора имати јасно одређене границе. Будућност клуба не може се градити тако што ће се његова прошлост прихватати само у оном делу који доноси корист.
Није спорно да клуб промени назив, правну форму или начин пословања. Није спорно ни да пронађе модел који ће му омогућити да настави такмичење и сачува фудбал у својој средини.
Проблем настаје када се тражи право на наслеђивање традиције, такмичарског статуса и навијача, а истовремено одбацује свака могућност наслеђивања обавеза.
Зато је најважнија порука нових правила да клуб није само оно што тренутно пише у регистру, на семафору или на улазу у стадион. Клуб је и све оно што остаје иза њега.
Ниједан правилник сам по себи не може решити све проблеме српског фудбала. Вредност нових правила зависиће пре свега од њихове доследне примене – једнако према свима, без изузетака, привилегованих средина и различитих аршина.
Ипак, важан принцип је постављен: спортски идентитет не може се наслеђивати селективно.
Не може се тврдити да је реч о истом клубу када треба наследити име, традицију, навијаче и место у такмичењу, а да је реч о потпуно новом клубу када на ред дођу дуговања и одговорност.
Прави континуитет није само оно што остане написано на табли стадиона. Прави континуитет подразумева и одговорност према свима који су тај клуб годинама стварали.
Аутор: Јово Галић
Фото: AI
Извор: Дневник
